10/08/2026
Ova priča spada u arhiv “Čega su se sve naslušale moje sandale”.
Jutros, dok sam pila kafu sa tatom na terasi u Rogaji, rekao mi je da treba da ode do ambulante da obnovi recepte za svoju redovnu terapiju.
Ponudila sam se da odem umesto njega kad sam već tu, da ga malo odmenim.
Ambulanta u Rogačici izgleda verovatno isto kao i ambulanta u svim malim mestima u Srbiji. Mala, neugledna zgrada, ogoljena čekaonica sa braon drvenim klupama. Radno vreme tipa ponedeljkom od 9 do 9.15, a četvrtkom od 12.17h do 13 (naravno, karikiram!) Obaveštenja koja datiraju iz 2020. godine. Glavni ulaz zaključan, pa se ulazi kroz neku sporednu sobicu. Nasred prostorije furuna sa čunkom.
I, naravno, vrata ordinacije bez ikakve zvučne izolacije.
Dok sam sedela u čekaonici i čekala da doktorka prozove tatino ime, mogla sam da čujem svaki razgovor koji se vodio iza zatvorenih vrata, kao da sam zajedno sa njima unutra, sastavni deo te konverzacije.
I onda sam čula muški glas kako izgovara:
- Ujeo me pevac.
Doktorka je smireno upitala, “Kljucnuo?”, na šta je muški glas odgovorio, blago revoltiran “Ujeo!”.
Od tog trenutka dalje ništa nisam čula jer sam počela da razmišljam o tome čega li su se sve moje cipele naslušale za ovih jedanaest godina.
Sigurna sam da su čule mnogo velikih odluka, ljubavnih priča, poslovnih sastanaka i porodičnih razgovora.
Ali nekako bih volela da mogu da čujem i sve one rečenice koje se nikada neće naći ni u jednoj knjizi, a savršeno opisuju život.
Poput ove:
„Ujeo me je pevac.“
